Prekomoravska abronoša

Није исто бити шеф и бити пословођа

Кажу да је попис само бројка.

А није.

За сваког пословођу то су дани стрепње, непроспаване ноћи, проверавања, сабирања, одузимања и безброј питања која се врте по глави.
То је онај тренутак када на твојим леђима стоји одговорност за све што је рађено током целе године.

Ове године сам још једном схватила колико човек сам не може, а колико заједно можемо све.

Имам срећу да сам пословођа шест дивних жена.
Не зато што су ми подређене, већ зато што су мој тим.

Долазиле су раније него што је требало.
Нисам то тражила.
Није им писало у уговору.
Нису морале.

Али јесу.

Сређивале су маркет као да је њихова кућа. Бројале, проверавале, премештале, исправљале и давале последњи атом снаге да све буде како треба.

У тим данима човек јасно види разлику између посла и људскости.

Зато данас не желим да причам о попису.

Желим да причам о доброти.

О оном старом правилу које никада не застарева, добро се добрим враћа.

Није исто бити шеф и бити пословођа.

Шеф наређује.

Пословођа води.

Шеф контролише.

Пословођа брине.

Шеф тражи резултат.

Пословођа зна да се до резултата долази само ако људе поштујеш, чујеш и станеш уз њих када је потребно.

А ја сам ове године добила најлепшу потврду да се поштовање не може наредити, али се може заслужити.

Зато хвала мојим девојкама.

На сваком ранијем доласку.

На свакој речи подршке.

На сваком осмеху када је било најтеже.

На сваком „не брини, средићемо“.

Попис ће проћи, бројеви ће се заборавити, извештаји ће се архивирати.

Али остаће сећање да смо једна другој биле ослонац.

И остаће уверење да је највеће богатство сваког радног места не роба на рафовима, већ људи који стоје једни уз друге.

Поносна сам што сам део таквог тима.
Prekomoravska abronoša
Ивка, Веки, Нинка, Тамарица, Ивана,
Маја ❤️

БРЕСНО ПОЉЕ
СЕЛО ИЗМЕЂУ БРЕСТОВА И МОРАВЕ

На плодној равници крај Западне Мораве, између мириса зрелог жита и шумења речних врба,
лежи Бресно Поље,
село чије име вековима чува успомену на брестове који су некада густо прекривали овај крај.

Историја Бресног Поља дубља је него што се на први поглед чини.
У турским књигама помиње се још средином XV века, у времену када су сенке средњовековног Крушевца још падале преко поморавских друмова.
Као део старе жупе Расине, село је било сведок проласка војски, трговаца, сеоба и векова који су се смењивали над Моравом.

Током аустро-турских ратова многа огњишта су се угасила, а народ се расељавао тражећи спас.
Као што после сваке поплаве Морава поново пронађе свој ток, тако су се и људи враћали.
Крајем XVIII века у ове плодне равнице стижу нове породице из Црне Горе, Херцеговине и јужне Србије. Подизали су куће, крчили шуме и стварали нови живот под крошњама брестова по којима је село добило име.

Бресно Поље није било познато само по плодним њивама.
Старе хронике бележе да је овај крај био један од центара традиционалног пчеларства.
У двориштима су стајале дрвене кошнице крстаре, а мирис меда мешао се са мирисом процветале Мораве.

Из овог села кретали су у Балканске ратове и Велики рат многи домаћини, остављајући своја имена по војничким споменицима и костурницама широм Србије и далеко до Плаве гробнице.
Њихове приче и данас живе у породичним сећањима и старим фотографијама пожутелим од времена.

Данас је Бресно Поље тише него некад.
Мање је дечје граје по сокацима, мање дима из оџака зимским јутрима.
Кад се предвече сунце спусти над Моравом и позлати њиве, чини се да су сви векови још ту.
И брестови који су селу дали име.

И пчеле које су вековима налазиле пут до својих кошница.

И људи који су знали да је највеће богатство имати своје парче земље, своју реку и своје небо.

Тако Бресно Поље и данас стоји, тихо, поносно и моравски тврдоглаво, као чувар једне дуге приче која још траје.
Prekomoravska abronoša ❤️

СТОПАЊА, СЕЛО КОЈЕ МИРИШЕ НА ПЕЧЕЊЕ И ПАМТИ ЛЕГЕНДЕ

Између Крушевца и Трстеника, тамо где се путник заустави и кад није планирао, лежи Стопања.
На први поглед обично поморавско село, а у ствари место где се историја, легенда и свакодневица мешају као дим са ражња и магла над Моравом.

Кажу да се за нека села чује по цркви, за нека по бојевима, а за Стопању по печењу.
И заиста, мало је места у Србији кроз која је прошло толико путника, намерника, уметника, спортиста, политичара и обичних људи.

Под старим липама и крај врелих ражњева седели су глумци и сељаци за истим столом, јер у Стопањи је одувек важило правило да је гост човек, а не титула.

Недалеко од села налази се камен који народ зове Милошева стопа.
По предању, ту је свој траг оставио Милош Обилић док је ишао у Косовски бој.
Да ли је заиста било тако, нико не зна,али народ памти оно што историја понекад заборави.

Када сунце залази над питомим брежуљцима овог краја, а сенке постану дуже од друмова, стари људи кажу да се чини као да се кроз поља још чује топот коња косовских јунака.

Стопања је видела цареве и сиротињу, ратове и свадбе, године изобиља и године оскудице.
Видела је како се свет мења брже него што расту ораси у двориштима.
Али нешто је остало исто.

Остала је широм отворена капија.
Остао је осмех домаћина који ће прво понудити парче хлеба, па тек онда питати ко си и одакле долазиш.

Зато Стопања није само место на карти.

Она је мирис детињства, легенда уклесана у камен, дим који се лагано диже изнад ражња и прича која траје дуже од сваког путовања.

И можда баш зато путник који једном сврати у Стопању ретко када прође поред ње а да се поново не заустави..јер не враћа се човек увек месту.

Понекад се враћа осећају да је негде био свој.
Prekomoravska abronoša

Balkanac

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.
A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.
Vi, istina, za svaki k*t života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović❤️