Knjizevni krug "Vrtlog"

Stanka Ćalasan i Valentina Vulić
predstavile su se pesmama o zavičaju.

I učešće zavičajnih pesnika, među kojima su i Vrtložani.

Pesnici SKOR-a čitaju pesme kod groba Jovana Grčića Milenka, obišavši manastir u Beočinu.

Sabor slovenske ljubavi
Ljubav slovenska na raskršću reka, pod nebom plavetnim što na lipe i žito miriše,
gde vetar nosi pesmu kroz šume i ravni,
gde se ruka pruža bez pitanja i straha,
gde osmeh briše granice i p**e.
Sabor slovenski — gde se duše prepoznaju,
gde koreni stari jedni druge dozivaju,
kao da Dunav šapuće, a Don mu odgovara,
dok u svakom srcu nova nada se stvara.
Tu pesma nije samo glas, već sećanje i san,
o jedinstvu što traje.
I kad se ljubav raspe kao zvezde u noći,
ostaje svetlost i toplina.
Neka traje ljubav, neka svetlost sja,
a toplina greje kroz vekove teške i vremena nova.
Gde ljubav živi, tu i duša klija
u zagrljaju večnom slovenskih daljina.
Autor:Slavica Pešikan
21.5.26

ВОДЕНО ОКНО

/Запис из напуштене цркве)

Вратила сам се из даљине и данима лутам из увале у увалу. С крша на крш.
Морам је наћи!
Памтим као дијете:
Постајали су путељци који су водили из засеока, а село је било велико. Редовно се недјељом и за велике празнике ишло Њој. За одлазак се чувалиа свечана одјећа. Ишло се с пјесмом. Весело.
Ријетко, скрушено с поводом.
У близини водено окно. Дубоко. Дјеца су се надносила и у њиму огледала. Да ли је испод њега био оток, не сјећам се. Није ледило ни када су бивале најјаче зиме.
Боја му је била неодређена. Зависило је од годишњег доба и дијела дана; од тога како Сунце пада: одозго у подне, или искоса ујутру и предвече.
Прошле деценије.
Село опустјело. Куће и појате обрушушене. Дуне ли вјетар млатарају прозорска окна која се држе на једној или двије багламе. Кровови накривљени. Унутра, по остатку покућанства, на промаји подрхтава испреплетена паучина.
Љето је.
Мени, хладно у грудима.
Морам је наћи!
Ишло се навише. Знам. Све стазе зарасле травуљином. Надрасла је чемерика чији пупови вире испод широких листова.
Све грађено, ватром окрзнуто. Или, у камену гомилу сручено.
Морам је наћи.
ОНА не смије бити у оваквом стању.
ОНА је светиња!
Тамо некога мора бити.
Попела сам се на један крш. Отворио се видик. Гледам је с прочеља. Очи замаглише.
Трчим боса. Ударам о шиљовито камење. Крваре табани али не осјећам бол. Она сам, што скрушено иде према сеоској цркви.
Клекнула сам, прекрстила се, помолила, а онда заплакала.
Обиђох около. Напуштена. Обрушена. Само су звоник и крст очувани.
Потражих водено окно. Ипак отиче. Испљусках се хладном, светом водом. Прикупих снагу да уђем унутра.
Степеник на улазним вратима омаховинио. Окрзнут.
Прекрстих се и уђох. На бочним странама доста очуване иконе. И на иконостасу.
Поклоних се и пољубих икону Бгородице.
Зачудно? - хтједох рећи.
А онда као да чух глас. Долазио је с висине, са звонила. Подигла сам главо. На њему сједи Вила у бијелој, лепршавој хаљини. Раширила је крила од звоника до крста. На лицу јој залеђене сузе.
-Чувам је колике су моје моћи – рече.
-Остало је на вама

Станка Ћаласан

За књижевни круг „Вртлог“

Hajdana Baletic Hajdana je ceo radni vek radila kao novinar, te ima izgrađen stil pisanja, precizno oko i istančanu emociju. I ume da nam prenese doživljeno.

На Тиси
Тиса, ти си
А ниси
Где си
Са мном ниси
Вода те однела
А мени тишину донела

На обали стојим тишину учим и бројим

Вода све носи и ништа не пита
Сем мене што скита и још увек се пита ? Пита?
Има ли смисла?

А Тиса иде даље и као да једина зна...
Х. Балетић

Вез молитве
У дубокој тишини и големој тами
обавија исти вео вековима тавних
и као у тешком бремену свих доба
низаху се слова што завесу ресе,
слова која јесу старог злата кова,
а Хиландар одежда молитвеног поја.
Где предобра Госпа у појати мира
крвљу срца болног изаткала тихо
„Похвалу Лазару“, „Тугу за младенцем“
да остане чврсти ослонац свог рода.
Одсјај царства неба, венац погибељни
у икони двојством творе просветлење,
духа светог пламен насели у себе
протка време сузом, пратећи Господа.

И саклони тела и тишине
у самовању погнуте.
И снове праисконске
у гладовања.
Глади. Људске.
За незапамћеним, и смелим,
за непореченим, и сведржећим.
У скале спокоја
и слутње свесвитања.
Зажагрених.

„Слово љубве“ Деспота Стефана
стожер у животу мрачног средњег века.
Неисцрпна искра Бога и човека.
Заноси премудрог у изразу духа,
ореол љубави , кружница светлосна.
Провиђењем озари човека.
Валентина Вулић

Nije nas odavno bilo. Ne prestajemo da pišemo. Vreme je da se javimo.
Bili smo na Danu Saveza književnika u Novom Sadu, čitali svoju pesmu, ili prozni rad. Pozdrav od svih nas! 💜💜

Podseti me šta to beše ljubav.-poetsko muzičko veče u organizaciji Vesne Vujić.
Slavica Pešikan, Valentina Vulić Mirko Simov Bjelajac.
14.2.2026.godine